Tako ramazanom, dok su se u džamiji klanjale teravije i rani sabah, ja noću ne spavam jer mislim da bih mogao prespavati sabahski ezan i gašenje kandilja.
Poslije sabaha onda spavam i kada najbolje ušećerim u komšije unuče iziđe napolje i baca petarde na golubove. Kazivala mu žena njegova da neda djetetu, pa hodža ne spava svu noć, sad bi odmorio čovjek. On bi na to kazao: neka, šta fali, neka dijete razgoni proklete golubove, kenjaju mi po olucima i balkonu!
Dođe onda i taj bajram. Moja djeca izišla da se raduju bajramu i bacaju petarde. Nakon pola sata ulaze uplakana: Babo, onaj komšija nas otjerao i rekao da ga uznemiravamo petardama.
Dobro. Ikindija je, pa komšija sa ikindije sa mnom neku riječ prebaci, a nečije dijete projuri pokraj nas na biciklu, kad će ti on: Kako su ova djeca danas nedokazna!
Da, – nadovezao sam se – hoće čak i slagati! Eno moja djeca jutros ušla kažu komšija galamio što bacamo petarde. Ma sram vas bilo kako lažete na čovjeka, on voli djecu i nije tako lud i bezobrazan da na vas galami, a njegovo unuče je bacalo petarde kad sam ja želio odspavati i odmoriti, pa on nije dao na dijete da se galami, nego baš govorio: samo se ti sine igraj i bacaj petarde! Ja ne mogu da vjerujem da su djeca tako lažljiva. Hej! A ja znam tebe ti si baš dobričina, nisi mahnit k’o neki ljudi…
Veli on: da, da, me neee, ne bih ja nikada, nek’ se djeca slobodno igraju, u pravu si ti!
